*Tekst je originalno objavljen u junu 2015. godine na nekadašnjem portalu jasam.hr.
Lanaizam (imenica):
1. stanje uma; religiozno poimanje prema kome smo svi rođeni da bismo umrli;
Elizabeth Grant ovog vikenda proslavlja 30. rođendan a neko ko je već u tim godinama doživeo status legende zaslužuje tim povodom dva, tri redka u mojoj kolumni.
Ja se, da budem iskren, ne sećam momenta kada sam prvi put čuo njenu muziku; ne sećam se čak ni prve pesme. Biće da mi je neko od prijatelja natuknuo nešto o njenom postojanju i da je neko vreme moja spoznaja Lane Del Rey ostala na tome. Onda sam u supermarketu gurajući kolica čuo prve taktove pesme “Video Games” i u momentu ostao zaljubljen u taj melanholični kontraalt i u ceo vajb koji je nosio sa sobom.
I upravo taj ambijent u koji nas uvlači, taj jedinstveni originalni i neponovljivi trip čini da je ona jedna od retkih mladih umetnika koje sam naučio da volim od A do Š. Malobrojni koji prate moje tekstove u kontinuitetu već su shvatili da je diverzitet mog muzičkog ukusa nesaglediv (ovo ne govorim nužno kao pozitivnu osobinu). Možda mi se baš zato i dopada neko ko meša elemente baroque pop, hip hop, sadcore, drempop ili indie muzike. I ma koliko izbegavao idolatriju u svim segmentima muzičkog života ne mogu da prenebregnem činjenicu da se iznova radujem svakom njenom novom muzičkom poduhvatu.
Njena muzika predstavlja soundtrack kako osobe koja živi život Gatsbyja, tako i kurve na autoputu, kosatog motoraša i nesrećnog pedera. Tuga, surova realnost, bol zajednički su imenitelji svih njenih pesama.
I da mi je neko rekao da ću nekada voleti kolagenom ispunjenu njujoršku bogatašicu koja nije baš sjajna pevačica u najmanju ruku bih se nasmejao. Međutim, Lana je uspešno pomirila glamur sa hipsterizmom i stvorila tu jedinstvenu, na prvi pogled potpuno pogrešnu mešavinu koja je začuđujuće ispala pun pogodak.
Nepoznanica u pogledu njenog privatnog života samo upotpunjuje smisao njene muzičke superiornosti. U krajnjem slučaju zaista je nebitno sa kim se neko jebe, šta oblači ili u šta veruje da bi bio dobar muzičar. Taj nesrećni Madona koncept “dive” je u Laninom slučaju potpuno napušten. I neka je.
U mom slučaju Lana nije guilty pleasure. Nikad nije ni bila. Lana je nešto najbliže mom omiljenom umetniku i zato ću sa ostalim fanovima proslaviti njen rođendan ovog vikenda; ne samo zbog toga što volim njenu muziku nego zato što je lepa i lako ju je voleti, kao i mene uostalom.
I dok čekamo novi album “Honeymoon” koji izlazi u septembru naježimo se zajedno gledajući/slušajući ovu divotu.
https://www.youtube.com/embed/ZFWC4SiZBao
Comments