*Tekst je originalno objavljen u maju 2016. godine na nekadašnjem portalu jasam.hr
kao što je James Blake otpočeo svoj najsvežiji projekat jednim zarezom nastavljajući nešto pokrenuto mnogo ranije, tako i ja današnji tekst započinjem malim slovom, jer priča o Jamesu ne može imati početak ni kraj. I zaista, slušajući početnu numeru još uvek svežeg albuma pod nazivom The Colour In Anything stiče se utisak nastavka jedne naizgled zaokružene priče sa prethodnog albuma Overgrown.
Dakle lik odmah prelazi na stvar budući da smo na ovaj album čekali pune tri godine i vraća nas na stazu nečega što slobodno možemo nazvati posebnim muzičkim žanrom. Ne zezam se, ono što Blake stvara ne sliči ničemu postojećem i postaje pravac za sebe uvlačeći u taj vrtlog gomilu novih imena koji se heštegom #jamesblake pokušavaju približiti ovom posve unikatnom konceptu.
Taj početak albuma u vidu numere Radio Silence uistinu deluje kao nastavak nakon kratkog prekida signala na radio prijemniku. Ova i naredna pesma Points nose melanholiju raskida i nevericu u pogledu potpune otuđenosti dve osobe koje su do tog šuma delile i dobro i zlo jer: „It’s sad you’re no longer her.“
Premda generalno ceo album odiše žalom za izgubljenom ljubavlju James je sam izjavio da smatra nevažnim osećaj sreće/tuge prilikom stvaranja muzike, stoga je prema njemu preteran stav nekih umetnika da je neophodno držati se u konstantnom tripu anksioznosti i depresije kako bi se iscedila inspiracija za nastanak ovakvog albuma.
Pored Blake-a na albumu se kao autor pojavljuje i Frank Ocean koji iz nekog razloga (naizgled) ne radi ništa u pogledu sopstvene karijere, ali je njegov doprinos ovom projektu vidan i značajan. Ovaj album je dvojicu umetnika zbližio i u stvaralačkom i u ličnom smislu, a meni je Frankova prisutnost na ovom albumu esencijalna na više nivoa.
Prva traka na koju sam istinski otkinuo je Choose Me jer je možda i najviše nabijena emocijama, a vokal mu je tu potpuno nekontrolisan i sirov, te se samim tim fino uklapa sa liriksom: „I'd rather you choose me”. Energijom potpuno odstupa od prethodnih pesama i smanjuje letargični momenat koji slušanje njegove muzike često nužno vuče sa sobom, pa je stoga verovatno i plasirana na sredinu albuma.
Iako je saradnja sa Kanyeom bila ugovorena i to u pesmi Timeless, ovaj se ipak ne pojavljuje na albumu, ali je to fino kompenzovao Justin Vernon iz Bon Ivera, koji nakon prethodnog zajedničkog projekta u vidu pesme Fall Creek Boys Choir nastavlja da pronalazi zajedničku “prirodnjačku” notu sa Blakeom u I Need A Forest Fire.
The Colour In Anything (pesma) me vraća na moje prve susrete sa ovim autorom i deluje kao sestra bliznakinja Jamesovog covera pesme A Case Of You, a pošto je ovde duplirao svoj vokal stiče se utisak eho efekta njegovog alter ega.
Posebno volim i numeru Always jer nas novim ritmom uvodi u nove emocije. Ne bih da tvrdim, ali ima nešto Michael Jackson vajba u ovoj pesmi, što je čini posebno seksepilnom.
Cover albuma koji me je namah podsetio na ilustracije iz Egzeperijevog Malog princa (doduše u ambijentu jeseni u britanskim tresetištima) izradio je poznati britanski ilustrator Quentin Blake. Blake (ovaj drugi) naveo je da uživa u ideji da su njegovi crteži u neku ruku uticali na stvaralaštvo 56 godina mlađeg prezimenjaka.
Ako niste u poslednjih dvadesetak dana poželeli da čujete The Colour In Anything nadam se da vas je ovaj moj mali prikaz makar malo približio toj ideji. Čitamo se...
Comments