Za mene je 2017. godina definitivno bila Pamukova godina. Nakon čitanja Dževdet-bega, Tihe kuće i Žene crvene kose odlučio sam se za Čudan osećaj u meni, roman koji predstavlja još jednu hroniku Istanbula ispričanu kroz život skromnog prodavca boze na ulicama grada u procesu ekspanzije. Pamukova sposobnost da kontrastrira stari i novi način života, tradiciju i moderne trendove a da pritom zadrži objektivnost predstavlja jedan od njegovih najvećih spisateljskih kvaliteta.
Ono što me kod ovog pisca najviše fascinira je njegovo umeće da svakom romanu pristupi na potpuno nov način. Čudan osećaj u meni karakteriše dokumentaristički način pisanja u situacijama kada piše iz perspektive sporednih likova a u vezi sa njihovim poimanjem određenih tema. U tim momentima čitalac stiče utisak da se taj lik nalazi potpuno ogoljen ispred njega i sa potpunom iskrenošću deli svoje stavove i razmišljanja.
Raduje me što je Pamuk ponovo izabrao da piše o običnim ljudima i premda nisam ljubitelj besprekornih protagonista moram reći da je njegov prikaz Mevluta dobar okidač za razmišljanje u pravcu ispravnijeg ponašanja i ophođenja prema ljudima.
Već sam napomenuo da je Čudan osećaj u meni ujedno i hronika Istanbula prikazana kroz uvećavanje njegovih perifernih naselja u poslednjih 50 godina. Pisac ni u ovom romanu nije izbegao da prikaže političku situaciju u Turskoj, korupciju, nepotizam i beskrupuloznost, kao i težak položaj žena.
I pored toga, neke druge vrste emocija su me vodile tokom čitanja ove knjige i stvarale čudan osećaj u meni. Ako ni zbog čega drugog, ovaj roman vredi pročitati i samo zbog poslednje rečenice jer je ovo pre svega jedna snažna priča o ljubavi.
Naslov originala: Orhan Pamuk - Kafamda Bir Tuhaflık
Godina izdanja: 2015
Izdavač: Geopoetika
ISBN: 978-86-6145-192-8
Broj stranica: 597
Comments