Bergmana sam do sada poznavao isključivo kao sineastu i sinonim za evropsku filmsku industriju i premda sam znao da se u gotovo svakom filmu koji je režirao javlja i kao scenarista promaklo mi je njegovo književno stvaralaštvo. Najbolje namere strogo gledano nisu ni roman, ni scenario, ni memoari, ali imaju elemente svake od navedenih formi.
Delom biografska, ova knjiga nam donosi priču o Bergmanovim roditeljima, njihovom upoznavanju i prvim godinama bračnog života. Priča o siromašnom svešteniku koji upoznaje kapricioznu ćerku bogatog industrijalca i njihovo zajedničko prevazilaženje očekivanih prepreka na putu do braka kao tema nije inovativna, ali je objektivnost u sagledavanju roditeljskog odnosa i psihologija likova, kao i pažljivi odabir fikcije i realnosti ono što čini ovo delo izvrsnim.
Briljantnost Bergmanovog stila ogleda se u umeću oživljavanja dijaloga koje čitaocu omogućuje iluziju intimne pozorišne predstave koja se tokom čitanja odvija pred njegovim očima. Dramske upute su svedene na minimalnu meru, neophodnu čitaocu da dosegne ambijent i situacioni okvir u kome se radnja odvija tako da sadržinski ne opterećuju radnju.
Već sam se u nekoj od prethodnih objava osvrnuo na svoju ljubav prema običnim pričama, a Najbolje namere upravo predstavljaju jednu takvu priču, koja ipak nije lišena dubokih razmatranja u pogledu univerzalnih tema kao što su brak, porodica, religija, politika i društvo uopšte. Kao i u životu, ljubavna priča Henrika i Ane, se iz izmaštanog idealizma stuštila u surovu realnost koja je otvorila prostor za mnogobrojna preispitivanja i opredeljivanje između teških izbora.
Knjiga je poslužila kao scenario za istoimeni film koji začudo Bergman nije režirao sâm. Ovu ulogu prepustio tada već proslavljenom danskom kolegi i dobitniku Oskara za najbolji strani film, Biliju Augustu. Film se ubraja u jedan od najskupljih švedskih filmova u istoriji.
Naslov originala: Ingmar Bergman Den goda viljan
Prevod: Spasa Ratković
Godina izdanja: 2009.
Izdavač: Geopoetika
Broj stranica: 341