Još jedan bestseler našao se na ovoj virtuelnoj polici pročitanih knjiga - čuveni Uve za koga mi je bezbroj puta rečeno da se čita u jednom dahu i da je najbolji roman u poslednjih nekoliko godina. Da bih odgovorio na pitanje da li je zaista tako možda bi najbolje bilo da pođem od utiska koji me je držao od početka do kraja a to je utisak čitanja filmskog scenarija, kao da je knjiga tendenciozno pisana da bi bila preobraćena u film koji ćete gledati nedeljom uveče. Reč je o očekivanim obrtima, loše prikrivenim insinuacijama o raspletu budućih događaja i pre svega prenaglašena tragedija čiji je jedini cilj izvlačenje na površinu površnih emocija koje lako i planu i zgasnu.
Ono što mi je stilski bilo fantastično u Bakmanovom romanu Moja baka vam se izvinjava, a to je jednostavni, maštoviti, dečiji ali nipošto naivan način pripovedanja, to mi je u Čoveku po imenu Uve bilo neprikladno i suvišno. Zadržao sam utisak snishodljivosti, lekcijašenja i ispravnog modela života koji nam pisac (pa i ne toliko suptilno) nameće. Put od prostodušnog pozitivnog lika ka negativnom namćoru i nazad je izveden traljavo, a stereotipi su isuviše dominantni i kod svih drugih likova u romanu. Da bi ti stereotipi bili smešni oni moraju na vešt način biti prezentovani što kod Bakmana nije slučaj, makar ne u ovom romanu. Složićemo se da je humor subjektivna kategorija, ali i ovo je subjektivni prikaz i stoga se neću libiti da kažem da se ja nisam nasmejao.
Jedino objašnjenje za pregršt pozitivnih kritika koje sam pročitao nalazim u činjenici da je ovde zaista reč o jednoj lepoj, usudiću se reći običnoj, ali ne toliko realnoj životnoj priči. Možda sam isuviše strog ali od svake knjige očekujem pokretanje makar nekog misaonog procesa i grebanje ispod površine, a ne prostu radnju "mark as read" i idemo dalje.
Ukoliko od mene tražite da vam preporučim Bakmana to ću svakako učiniti ali pre sa romanom Moja baka vam se izvinjava jer tek tu njegov stil dolazi do punog izražaja.